Gnoza. Koncept i Poreklo
Najavljujući svanuće novog dana za savremenog čoveka, Gnoza jučerašnja, današnja i za svagda rađa se kao sunce blagostanja.
Ova reč «GNOZA» odslikava saznanja kojima žarko teži misteriozna elita (samo-odabrana) i totalno odvojena od svakog šarlatanskog, neukusnog, netačnog, spekulativnog i praznog intelektualizma.
«GNOZA» se odnosi na nauku svih nauka a kao umetnost, kao plod inspiracije otkrovljenja, podiže umetnika sve do spajanja sa svojim delom. Gnoza nije filozofija, ali je ipak veza koja spaja istorijski lanac razvijanja ljudskog uma i daje, takođe, tačne i logične odgovore onoj nemirnoj dilemi "biti" ili "ne biti" koja se raspravlja na svesnom i poznatom terenu svake osobe.
«GNOZA», sama po sebi, nije religija ali ipak ima ključ za legitimno «RELIGARE», podržavanom u svakom religijskom sistemu, nezavisno od epohe pojavljivanja i načina izražavanja.
Mnoge su definicije želele da monopolizuju pravi smisao onoga što bi trebali da razumemo kao Gnoză ili Gnosticizam. Ovaj fakat stvara realne teškoće kada se želi prikazati uopšteno razvijanje gnostičke misli, u velikoj meri, zbog toga što mnogo poverljivih dokumenata koji strukturišu gnostički sistem od nekada, danas više ne postoje. Kao posledica, bile su date mnoge «avanturističke» tvrdnje od strane nekih istraživača kojima su izostajali odgovarajući izvori (koji bi se odnosili na ove teme).
Rečnici podvlače da ova reč "Gnoza" jeste grčkog porekla i da se odnosi uopšteno na Poznavanje. Ali, u dubljem značenju, reč "Gnoza" nišani na revelacionu (otkrovljenu) spoznaju, na takav «Modus Operandis» koji objašnjava fizičke i metafizičke pojave u vezi sa Svemirom i čovekom kao protagonistu.
Istraživači eklektici su uvek tvrdili da je GNOSTICIZAM posebna pojava, sopstven, povezan sa aktivnošću SAVESTI u čoveku, u svom naporu da razjasni tajne koje mu usklađuju postojanje sa postojanjem svoga tvorca.
Naučno proučavanje HRIŠĆANSKOG GNOSTICIZMA imalo je svoje pionire: Chieslet u XVII-om beku, de Beausobre u XVIII-om, kao i Mosheim; ali takođe i početkom prošlog veka kada se razvila dela (Horn, Neander, Lewald, Baur, itd.). Važan rad „Histoire critique du gnosticisme“ Jaques Mattera, Pariz 1828, i u ponovom izdanju Strasbourg 1843, predstavljalo je za duže vreme kao klasično delo o gnosticizmu.
Svi ovi autori, i mnogi drugi, ostavljaju iza svjih tvrdnji da se vidi: „Ako bi gnosticizam bio samo serija doktrinarnih zabluda, pripadajućih hrišćanskim jereticima u prvim stolecima, interes za njega bio bi čisto arheološki. Ali je mnogo više od ovoga, gnostički stav će se spontano pojaviti, izvan bilo kog direktnog prenosa. Gnosticizam je mistična ideologija koja teži da se neprestano povrati u Evropi i u drugim mestima sveta u periodima velikih ideoloških i socijalnih kriza”.
Paul Masson Dursel reče o Gnozi: „Posedujemo Gnozu, blaženu spoznaju, onda kada razlikujemo apsolutnost, duboko, od onoga što ga čini relativnim”.
Drugi koncepti koji kruže govore ovako: „Gnoza je bila skup sakralnih znanja čiju su tajnu čuvali magovi i koja čini, samo za Inicijate, predmet ezoteričkog učenja”.
Reč „Gnosticizam“ sadrži u svojoj gramatičkoj strukturi ideju sistema ili struja opredeljenih proučavanju Gnoze.
Ovaj Gnosticizam upliće jasnu, tačnu seriju osnovnih elemenata, proveravajućih neposredno mističkim iskustvom: „Prokletstvo sa naučne i filozofske tačke gledišta”, „Adam i Eva iz jevrejske Geneze”, „Prvobitni greh i izlazak iz Raja”, „Misterija Lucifer-Nahuatl”, „Svoja sopstvena Smrt”, „Kreativne Moći”, „Esencija Salvatora Salvandus”, „Seksualne misterije”, „Svojstveni Hristos”, „Vatrena zmija naših Magičnih moći”, „Silaženje u Pakliovma”, „Povratak u Edemu”, „Luciferov poklon” ...
Samo gnostičke doktrine koje upliću ontološke, teološke i antropološke osnove navedene u gornjim redovima, pripadaju autentičnom Gnosticizmu.
Reč GNOZǍ je svojevremeno dala koren drugim rečima-konceptima, tako imamo:
PREGNOSTIČAN: Pridev koji naznačuje one oblike razmišljanja koje iz spoljšnosti liče na pravi gnosticizam iako ne sadrži u svojoj opštoj strukturi krajni cilj Gnoze.
PROTOGNOSTIČAN: Jeste bilo koji početni ili germinativni sistem koji teži da se ujedini sa gnostičkim izvorom.
Ako smo uspeli da razjasnimo sa gramatičke i semantičke tačke gledišta, pokušajmo da malo izučavamo o istorijskim okolnostima ove „samo nekima otkrovljene spoznaje”. Tako možemo videti po onome što je rekao neki istaknuti istraživač:
Tokom vremena oni koji su tragali za ”fenomene” (čudima), začarani lepotom" izvan-rednih" stvari, pokušavajući da izučavaju svet izvan dogmi, baš iako nisu dublje izučavali sakralna učenja, bili su podstrekači novih autonomnih koncepata i sa ovim omogućili procvat istraživanja nad religijskom istorijom gnosticizma, kojima prisustvojemo već više od 30 godina. Danas je istorija obogaćena, na svu sreću, sa otkrićima iz Nag Hammadi, Turfan i Qumran i sa sve višom pažnjom koja se pruža tradicionalnom umu Orijenta.
Gnostički mitovi, koje ih do danas imamo, protežu se do različitih epoha i mesta. I ono što za mnoge istraživače predstavlja nedostak, proizilazi da je za Gnozu prednost, zbog toga što, bilo gde da je mesto njenog rođenja i postojanja, gnostičko svedočanstvo izražava uvek istu realnost: "celokupno razumevanje onoga što postoji", sa kojim se podrazumeva ukupna egzistencija. I u ovakvom razumevanju intervenišu dva elementa:
a) Gnoza;
b) Izražavanje ili opis koji Gnoză o sebi ima.
Teološki možemo tvrditi da je Gnostičar onaj koji poseduje Gnozu, Spoznaju. Ali je jasno da ova Spoznaja odstupa običnim racionalnim analizama; veza ove Spoznaje jeste beskrajna, duhovna intimnost osobe.
Kao posledicu, možemo zaključiti sa rečima Dr Samaela, da:
„Ako se poseduje Gnoza Velikih arhajičnih Misterija, jeste zato što do otkrovljene dinamičnosti Bića, neki ljudi su uspeli da se približe žahvaljujući svojoj doktrinarnoj iskrenosti“.
Evidentno je dakle, da bilo gde da je čovek uspeo da se približi najvišoj realnosti, koja se nalazi u njegovoj unutrašnosti, on je mogao dobiti pravu svetlost koja zrači iz prvobitnog izvora, a to je "Božanska Monada", koristeći Lajbnicov izraz.
Ovo je razlog zbog kojeg se u drugim prilikama kaže:
Ova Jana, Yana, Gnana ili Gnosis, nije ništa drugo nego Nauka Jano, odnosno Nauka Inicijatičke Spoznaje, Nauka Enoichion-a ili profeta, i variante njenog imena su tolike da u svakom jeziku postoji po jedan naziv, kao Jan, Chhan ili Kan, Dan, Dzan, D’jan, Jain, Jian Ioan, Kwan, Swan, Thanos, Chohan, sve one ekvivalentne sa najuzvišenijim svatanjem Planetarnog Duha (Regenta Saturna), Nazada, Kabir u potpunom smislu reči.
Što se tiče KABIRA ili MAGOVA, ljudi sa osvećenom savešću ili otkrovljenom spoznajom BIĆA, bilo je mnogo špekulisanja. Radi zadovoljstva ljubaznog čitaoca da stabilišemo sledeće:
„MAG“, etimološki izvedena reč od MAGH ili MAHA, koja znači VELIKI. MAHATMA (Velika Duša) imao je u Indiji sveštenike u vremenima PRE-VEDA. Reč „MAGIČAN“ se primenjuje uvežbanim sveštenicima u ezoteričkim naukama.
Dobro je, da sa druge strane znamo, da je samo HRIŠĆANSTVO (nakon gnostičkog učenja) našlo u gnostičkim filozofima prve podrške, kako bi uspelo da se razvija u tim vremenima.
Nazarećani su bili poznati kao Krstitelji, ...Oni su verovali da Mesija nije Sin Božji, nego jednostavno profeta koji je želeo da sledi Jovana.
Origene, jedan od tvoraca Hrišćanske Crkve (Tom II-gi, str.150), podvlači da „postoje neki koji govore o Jovanu da je on Pomazanik (Kristus).”
Kada su metafizičke koncepcije gnostičara, koje su smatrale Isusa kao Logosa i Pomazanika, počele da preovlađuju, primitivni Hrišćani se odvajaju od Nazarećana, koji su osuđivali Isusa da je iskrivio Jovanovu doktrinu i promenio Jordansko Krštenje. (Codex Nazaraeus II, str. 109)
U svom delu TAJNA DOKTRINA IZ ANAHUAC-a, Osnivački predsednik savremenog gnosticizma, dr Samael Aun Weor, razjašnjava nam univerzalnost gnostičke misli:
Iako je evidentno da trebamo voditi računa o gnostičkim učenjima sadržanih u Elenističkim i Orijentalnim elementima, uključujući ovde Persiju, Mesopotamiju, Siriju, Indiju, Tibet, Palestinu, Egipat itd., ne zanemarivši gnostičke principe vidljive u veličanstvenim kultima naroda Nahuatl, Tolteka, Asteka, Zapoteka, Majaša, Inkaša, Chibcha, Quechua itd.. iz prekolumbovske Amarike.
Otvoreno govoreći i bez zaobilaženja reći ćemo: Gnoza je veoma prirodan funkcionalizam Savesti, ona je Philosophia Perennis et Universalis.
Uzimajući u obzir ono što je rečeno u predhodnim redovima i stranicama, čitalac može nepristrasno zaključiti konkretnu činjenicu, jasno i kategorično da je Gnoza već bila prehrišćanska i da, kao živa osnova otkrovenja, jeste neodvojivi deo primitivnih kultova Zemlje.
Bilo gde da naiđemo koherentan doktrinarni korpus koji upliće:
a) Psihološko Samosuzbijanje, to jest, uništavanje u nama onoga što nije realno, odnosno Ego-a.
b) Stvaranje novih unutrašnjih (transcendentnih) struktura, osnivajući se na nauci starih srednjovekovnih alhemičara, što simbolički znači « drugo rođenje » tako kako savetuje Isus Nikodima.
c) Konstantno i nezainteresovano upražnjavati žrtvovanje u korist brata našeg: čoveka...
Nastojaćemo na ponovnom vrednovanju GNOZE; zbog toga što, drama spajanja ljudskog bića sa svojim božanskim prototipom, bila je stalna čežnja, koja je nadmašivala vreme i prostor. Ovo je razlog po kojemu, GNOZA, nikada neće biti dogmatična i niti fanatična, jer je njen univerzalni karakter uzrok svog večitog prilagođavanja prema svim narodima našeg sveta, koji pati, i u svim vremenskim ciklusima.
Zahvaljujući Gnozi, mistika može da postane naučna i nauka da postane religijozna. Tako se premošćuje provalija stvorena od intelekta, između onoga što nazivamo Bogom i čoveka, kao protagonistu kreacije (postanja).
Evidentno, da finalitet JINA ili GNOSTIČKE nauke jeste buđenje u čoveku svih latentnih beskonačnih mogućnosti. Ova je radnja poznata u gnostičkom žargonu kao INTIMNA AUTOREALIZACIJA BICA.
Gnoza, alegorisana vatrom osvešćenja, udaljuje od duše duboki san u kome se nalazi i odavde sledi: korišćenje sredstava duhovnog treniranja, namenjenog stvaranju nekih specijalnih stanja SAVESTI i NADSAVESTI.