Judino Svedočanstvo
Kao što se očekivalo i kako je uvek bilo, Katolička Crkva je žestoko napala Jevanđelje po Judi odskora dato čovečanstvu od strane "National Geographic Society ". Takva je ustaljenost Vatikana od IV-eg veka kada se ostvario Prvi nikejski sabor održan u Nikeji, u Maloj Aziji (mај - јuni 325), којi је sazvao cаr Коnstantin Veliki(274-337) i, od tada, posmatrani su kao jeresi sve staro-hrišćanske zajednice koje su u stvarnosti bile zajednički tvorci Hrišćanstva kao doktrine. Nesumnjivo, većina od ovih zajednica bile su gnostičke i još u to vreme (180. n.e.) Irinej, lijonski episkop iz rimske Galije, napiso je neku stvar naslovljenu Protiv erezije. Knjiga je besno napala sve one čija su se gledišta o Isusu i njegovoj poruci udaljava od ortodoksizma Crkve.
Istorija poznaje vrlo dobro da su ove grupe, ispred navedene, napadnute od strane episkopa iz Lijona, bile stvarno gnostičke i koje su vrlo dobro znale, da Isus nije došao da osnuje neku crkvu, već više od toga, da dostavi doktrinu koja da konačno razjasni ono sto je neophodno za uzdizanje ka Nebeskom Carstvu. Andrew Cockburn, u svom skorijem članku naslovljenom ”Jevanđelje po Judi” i publikovanog u cenjenom časopisu National Geographic, u majskom izdanju 2006, naznačuje:
"Irinej (episkop iz Lijona) imao je mnoštvo jeresa sa kojima da se bori. U prvim vekovima Hrišćanstva, što za nas znači Crkva, koja da deluje kao jerarhija Sveštenika i episkopa, bila je samo jedna iz mnoštva grupa Isusom inspirisane. Biblijski stručnjak Marvin Meyer, sa Univerziteta Champan, koji je sarađivao na prevodu Jevanđelja (po Judi) rezimira tu situaciju kao postojaće hrišćanstvo u potrazi za svojim stilom. Mnoge od ovih grupa bile su gnostičke, nastavljači iste linije primitivnog hrišćanstva predstavljenog u Jevanđelju po Judi."
Bilo bi interesantno za našeg čitaoca da sazna neke od zanimljivih podataaka u vezi sa doprinosom gnostičara Isusovoj slici i njegovoj veri:
Nazarećani su bili poznati kao Krstitelji,...Oni su verovali da Mesija nije Sin Božji, nego jednostavno profeta koji je želeo da sledi Jovana.
Origene, jedan od tvoraca Hrišćanske Crkve (Tom II-gi, str.150), podvlači da „postoje neki koji govore o Jovanu da je on Pomazanik (Cristus)”.
Kada su metafizičke koncepcije gnostičara, koje su smatrale Isusa kao Logosa i Pomazanika, počele da preovlađuju, primitivni Hrišćani se odvajaju od Nazarćana koji su osuđivali Isusa da je iskrivio Jovanovu doktrinu i promenio Jordansko Krštenje.(Codex Nazaraeus II, str. 109).
Neoboriva je činjenica da se Katolička crkva uspostavila u vreme vladavine cara Konstantina kao zvanična crkva Carstva i, evidentno, preuzela je religijsku i političku moć. Od tada se pomenuta Crkva samopostavila kao posrednik između Boga i ljudi, u toj meri da nam je svima poznata uspostavljena dogma i, prema kojoj, niko nemože teižiti Isusu ili Bogu ako ne prizna (prihvati) SVETU MAJKU CRKVU sa ukupnom njenom birokratijom i sa bezbroj njenih grešaka tokom istorije.
Sa teološke tačke gledišta poznata je činjenica da „su gnostičari verovali u vrhovni princip dobrote, zamišljena kao bozanski um, izvan fizičkog univerzuma. Ljudsko biće poseduje iskru ove božanske moći, ali je odvojeno od božanstva materijalnim svetom koji ga okružuje. Za gnostičare ovaj neispravan svet je delo nekog nižeg tvorca i ne svevišnjeg Boga. Dok su hrišćani kao Irinej smatrali da je samo Isus, sin Božiji, bio i humani i božanski, gnostičari su verovali (i nastavljamo da verujemo) da ljudi mogu biti u vezi sa Bogom. Spas se postiže budeći božansku suštinu (esenciju) ljudskog duha i povezujući je s Bogom. Radi ovoga je pootrebna pomoć nekog Majstora, a ovo je bilo, po gnostičarima, namenjeno Hristu. Oni koji ugrađuju u svojoj unutrašnjosti njegovu poruku, božanstveni su kao i Hristos“.
Ova je bila i biće zauvek najgora greška učinjena od Katoličke crkve kao institucije, tj., da ne želi da prikaže Isusovu doktrinu onako kako ju je on dao. Druga bi bila okolnost za sve nas, stanovnike ovog sveta, da su bile prihvaćene na Nikejskom saboru (325. godine) i druga Jevanđelja, nazvana danas apokrifnim. Tada bi bili saznali više o hrišćanskoj doktrini. Na primer, bili bi znali da je Isus voleo (bio zaljubljen) Magdalenu i da, ovim proizilazi, da nikada nije bio čovek oduzete seksualnosti. Postoji neprocenjivo bogatstvo teoloških podataka u Jevanđeljima po Tomi, Filipu, Jakovu itd. itd.
Uvek nas istorija uči, pa i danas, na iznenađenje svih, ponovo pred svet stiže lik JUDE osvetljen samim svojim Jevanđeljem. U inat činjenici da je vekovima Katolička crkva htela da nam proturi Judu izdaicu, ograničenog, u neslozi sa svojim Majstorom itd, istina se pojavila i, kako glasi narodna poslavica, istina je kao oluja, kada se pojavi napravi lom!
Gnoza je vekovima tvrdila da je Juda bio najuzvišeniji Isusov učenik, radi toga što je prihvatio, u drami koju je Isus trebao da predstavi, ulogu izdaice. Zato, u Jevanđelju po Judi Isus Hristos govori Judi i kaže mu, među ostalom: “Ti ćeš ih sve prvazići, zbog toga što ćeš ti žrtvovati telo u kojem živim“. “Kleti će te zbog ovoga! “
Problem je bio i uvek će biti u tome što rimska apostolska Crkva nije nikada htela da razume, da je drama koju je predstavio Isus sa svojih 12 apostola, bila brižljivo predviđena, kako bi ostala kao istorijski dokaz onoga što svaka osoba treba da doživi u svom unutrašnjem življenju, individualno, lično, odnosno da reintegriše sve božanske delove svoga Bića pomoću svog intimnog Hrista. Vatikanska crkva je prisvojila istorijski lik čoveka zvanog Isus, ali nikada nije razumela i neće razumeti da je važno odslikavanje istorijskog u intimnom životu svakog hrišćanina.
Zapravo, otac savremenog gnosticizma, dr Samael Weor, odnoseći se na dramu eksperimentisanu od strane Jude i povodom duhovnih posledica koje ih ova drama ostavlja unutar čoveka, rekao je na jednoj od svojih konferencija iz 1977. sledeće:
Juda, ovaj unutrašnji Apostol, koji je jedan od 12 Moći koje ih nosimo u svojoj unutrašnjosti, jedna od 12 delova Bića, jeste živo zainteresovan za BUDISTIČKO ISTREBLJENJE, zato je izvanredan...
Ne poričem ni onog apostola od pre 1977 godina koji predstavlja baš našeg Intimnog Judu. On je realnost. On postoji. On je jedan od Velikih, najznačajniji Majstor, najuzvišeniji učenik koji je išao za Isusom iz Nazareta, ali u nama postoji Unutrašnji Juda, izvan istoriskog Jude, stvarno postoji neko koji personifikuje Judu Iskariotskog, koji se stvarno brine za suzbijanje Ego-a iz svakog od nas. Juda nam predaje, sa punom jasnoćom, DOKTRINU DEZINTEGRACIJE EGO-a
Juda Iskariotski nije, kako mnogi misle, čovek koji je izdao Majstora. Ne, on je odigrao ulogu primljenu od svog Majstora i ništa više. Sam Isus iz Nazareta je ulogu stvorio, a Juda ju je napamet naučio i odigrao je na svestan način, javno.
Judina doktrina nam pokazuje kako da izbacimo sve psihičke agregate, SMRT EGO-a. Radi toga se Juda obesio, da bi naznačio da JA(EGO) treba pretvoriti u pepeo.
Juda je odigrao ulogu i ništa više; svesno se pripremio. Da ne bi se protivrečilo Sveto Pismo, ponavljao je više puta pre javnog nastupa, kao i svaki glumac što igra svoju ulogu i ništa više.
Juda je bio i ostaće najuzvišenije učenik Isusa Hrista, ostvario je Hristifikaciju...
Jeste za žaljenje, da među argumentima koji se koriste protivu Judinog Jevanđelja (odskora objavljenog) se kaže, da to jevanđelje nije relevantno zato što je bilo napisano u III-em ili IV-om veku posle H. Želeći da se razume kako nema dovoljno istorijske strogosti. Ali je ovaj argument isto toliko nejak kao i onaj korišćen od strane ateista i nevernika i, prema kojem, Isus nikada nije postojao, zato što se nisu našli njegovi lični rukopisi koji da potvrde njegovu istorisku postojnost.
Završavamo ove redove pozivajući ljubaznog čitaoca da iztražuje duboko sve što je vezano za ovu fascinantnu temu kako bi se ispunile reči velikog Nazarećana koje glase ovako: “Trazite istinu i ona će vas osloboditi!“...