• AGEAC
  • Naša institucija
  • Corpus Gnosticum
  • Gnostička Antropologija
  • Gnoza smatra
  • Govore iztraživači
  • Naša predavanja
  • Naše adrese
  • Kongresi
    • Izlaganje premijera Tibeta, gosp. Samdhong Rinpochea
• Samael Aun Weor
• Oscar Uzcategui
• Video

Izlaganje premijera Tibeta, gosp. Samdhong Rinpochea

Cenjene osobe iz prezidijuma, sestre i braćo iz publike, na samom početku vam prenosim čestitke Njegove Presvetosti Dalai Lame koji je bio pozvan na ovom sastanku ali na žalost, iz neodložnih razloga, nije mogao da se odazove. Njegova Presvetost vam šalje pozdrave i nada se da će ovaj kongres doživeti veliki uspeh.

U nastavku, upućujem svima vama moje ponizne pozdrave; osećam se veoma počašćen da budem ovde i da delim sa vama nekoliko reči o kulturnom i duhovnom bogatstvu Tibeta.

Veliki je opurtunitet za sve nas da budemo deo važnog kulturnog predanja Indije koje je bilo sačuvano i donešeno u Zemlji Snegova, kako  je nazvan Tibet  posldnjih 1300 godina, a koja je u našim danima  bila podvrgnuta izazovima, do pretnje njenog nestanka sa lica zemlje.

Tibet, visoravan sveta, nalazi se između Indije i Kine, najnastaljenije azijske nacije i, takođe, prostire se do granice Rusije i Mongolije, a i do mnogo drugih zemalja; bio je nastanjen, kao što pokazuju najnovija arheološka otkrića, koja su dokazala da je ljudstvo živelo na Tibetenskoj visoravni , najmanje od pre 30.000 god., ali sa manje napisanim istorijskim i civilizacijskim podacima.

Prvi Kralj Tibeta, Nyatri Tsampo koji je sebe smatrao kao naslednikom nekog Kraljevića iz Bengala, stigao je u Tibet otprilike 242. p.n.e. i počev od tada postoji Kraljevina Tibeta. Tako, pre VII-og stoleća n.e. Tibet je uspeo da poseduje pismo, jezik, kulturno i istorijsko nasleđe. U tom periodu u Tibetu se razvilo pismo koje je kraći oblik sanskritskog pisma, sastavljeno od 30 suglasnika i 4 samoglasnika koji mogu odgonetnuti ceo sanskritski Kanon Indije, a najsličniji je sanskritskom i sve što je izraženo na sanskritskom, može biti izraženo i na tibetanskom jeziku.

Od VII-og veka, pa do pri kraju XI-og veka bile su kompletno prevedene na tibetanskom jeziku indijske rasprave, u velikoj meri Budistički Kanon, Budina učenja i pisani komentari od strane raznih indijskih učenjaka i, takođe, vekovna literatura, ajurvedička astronomija i mnogo drugih subjekata koji su se u to vreme isticali u Indiji, sadržavajući sva predanja i tibetanske komentare. Na ovaj način, Tibet je postao naslednik indijske tradicije, naročito u Nalandi, Vikramashili, Takshashili i Uddandapuri i u mnogim drugim znanstvenim centrima iz Indije. Po budističkom predanju, sve teme za proučavanje klasifikovane su na 5 predmeta, naime: Nauka Jezika i Književnosti, na sanskritskom "Shabdavidya", nauka Logike i Racionamenta, na sanskritskom se naziva "Hituvidya", i Nauka Isceljivanja i Medicine, nazivamo je na sanskritskom "Chikitsavidya" i postoji još Umetnost i Vajarstvo, Arhitektura, na sanskritskom je nazivamo "Shilpavidya", na kraju– Nauka Duhovnosti, "Adhyatmavidya".

Svi ovi subjekti za proučavanje sadrže sve umetnosti i nauke koje su bile studirane od strane indijskih starih mudraca učenjaka; ove su bile prevedene i prenešene u Zemlji Snegova- Tibeta gde su bile čuvane do današnjih dana. Bogatstvo kulturne duhovnosti. Pre no što o ovome govorimo, treba da razjasnimo na čemu se odnosimo  kada koristimo izraze “kultura” i “duhovnost”, jer su ovi izrazi sada korišćeni na razne načine; ako ih unapred ne razjasnimo, moguće je da ih pobrkamo ili pogrešno razumemo. Reč “kultura” je relativno nova u engleskom jeziku i koja ima u našim danima vrlo mnogo i različitih značenja. Na Zapadu izraz “kultura” je korišćen kako za dobro, tako i za loše. Na primer,  kaže se “kultura nasilja”, “kultura uništavanja”, “kultura rata”, itd. Ali na tibetanskom ili na indijskim jezicima, izraz “kultura” odnosi se samo na dobro, mi ne kažemo “kultura nasilja”, “kultura rata” jer su ove nekulturne aktivnosti i nekulturna izražavanja. Izraz na sanskritskom je “sanskritik” što znači “dobro kultivisan (oplemenjen)”. Kao posledica, mi koristimo izraz “kultura” samo u pozitivnom smislu i radi dobra. U vezi sa uzgajanjem uma u duhovnosti, u čistoći, onda kada je u potpunosti razvijeno određeno unutrašnje stanje, ovo se naziva “kulturno”. Acharya Narendra Dev, veliki indijski učenjak, u XX-om veku je definisao “kulturu” kao da je “agrikultura zemlje pameti”. Još tačnije, rekao je na sanskritskom: "chittabhumi ki kheti hai" što znači “obrađivati zemlju pameti vodi rezultatu nazvan “kultura””, a takve pameti određuju takvo unutrašnjo stanje koje nije uslovljeno negativnim emocija, nazvano “kulturno”: i u takvom unutršnjem stanju osoba stvara njegovo izražavanje ovog stanja, kao što je Muzika, Ples, Književnost, Poezija, Umetnost, Arhitektura, itd. Ove su nazvane “kulturne” jer su izrazi kulture. Kultivisano (oplemenjeno) unutrašnje stanje ispoljava kreativnost u lepoti, u melodiji, u miru, itd.

Sve ovo pripada kulturi. Duhovnost je nauka naše unutrašnjosti. Ljudska pamet je toliko uslovljena da obraća pažnju prema običnim stvarima i nesposobna je da vrši introspekciju, da shvati svoju sadašnju prirodu. Proces našeg razmišljanja, uvek se usmerava ka materijalnim stvarima i takođe, u prošlosti ili u budućnosti, nikad se ne zadržava u našoj unutrašnjosti, nikad se ne koncentriše unutra i nikad se ne koncentriše u sadašnjosti. Onda kada prelazimo na određenu vežbu dozivanja savesti i koncentracije pameti, onda se, postepeno, budi unutrašnja mudrost. Sa ovom mudrošću, koja se nalazi unutra, kada se ona budi, ljudsko biće može videti sebe, samo tako kako je u sadašnjosti, bez ikakvog odvraćanja. Takvo unutrašnje stanje se naziva mudrost, na sanskritskom, a takva mudrost je duhovna. U njoj se nalazi Duh ljudske dobrote i Duh Budine Esencije, takođe, seme budiske prirode preovlađuje u svim racionalnim bićima, a na osnovu ovoga sva racionalna bića se smatraju jednakim; a stvaranje takvog semena, takvog potencijala iz kog se unutrašnje stanje svakog racionalnog bića može razviti, može napredovati, pretvaravši se u eminentnost, u sposobnost da zna sve, u prirodu budnosti i odsutnosti uslovljavanja, ovo se naziva duhovnost. Za istinu, Tibet je bio prepun ovih predanja duhovnosti, naročito budističkim tradicijama (predanjima).

Kako smo ranije pomenuli, počevši sa VII-im vekom i do XI-og, ceo tibetanski narod je bio totalno zaokupljen primanjem učenja, budističkih tradicija iz Indije, sa prevođenjem ovog kanona, njegovim širenjem i praksovanjem od strane celog naroda. Pre-budistička duhovna tibetanska tradicija nazivala se Bon, Bonizam. Ovaj je ostao u Tibetu dugo, ali samo usmenim prenašanjem; nije postojala pismeno učenje. Tako da, posle uvođenja Budizma u Tibet, sveukupno učenje Bonizma bilo je pod uticajem budističkog pisanog učenja, a danas postoji struja Bon, ali je teško da je sada razlikujemo od Budizma, sa filozovskog i duhovnog aspekta. Tibet se nalazi dosta daleko od gusto naseljenih naroda; bio je uvek samo-dovoljan u svojim potrebama. Ova ja populacija stvorila neku unutrašnju silu radi razvijanja kulturnih tradicija i svoje kulture. Tibetanska kultura, koja je u stvari indijsko-budistička nealterirana kultura, nije pod uticajem nijedne neo-budističke kulture ili kulturnog izražavanja.

U Tibetu zadržala se čista budistička kultura, koja se izražavala u brojnim oblicima umetnosti i književnosti. Mislim da je Tibet jedna od najbogatijih zemalja u pogledu kanonskih duhovnih rasprava i budističkih spisa. Tibet ima istorijski, kulturni i duhovni period vrlo kratak, kako smo naznačili, najviše 1300 godina. Iako je imao malo stanovnika, u bilo kom istorijskom periodu, ne više od 6 miliona, proizvedeno je ogromno  pisanih dela, najbogatija literatura sveta i koja nije prisutna u Kini ili Indiji, ove imajući brojnije narode i dužu istoriju sa 5000 godina.

Tibet ima najveću akumulaciju duhovnog nasledstva Indije. Naravno da imamo i određeni ulog Kine, ali ulog Kine se može naći u spremanju hrane, tkanju odela i, u određenoj meri, u poljoprivredi. Pored ovih, ukupnost duhovnog nasleđa, religija, filozofija, zdravstveni sistem, astrološki sistem, sistem umetnosti i skulpture, sve je ovo bilo nasleđeno iz budističke Indije. U našim danima nalazimo puno muzičkih instrumenata, kako ste mogli i danas da vidite kada smo svirali sa muzičkim instrumentima,  svi su ovi bili nasleđeni iz Indije iz Takshashile, Nalande ili Vikramashile, Uddandapuria itd., itd. Danas, nećemo ih naći u Indiji, ali su u celini sačuvani u Tibetu. Vajanje u maslacu, vajanje portreta, slikarstvo Thangka, sve se ovo osniva na temeljima sanskritske literature nazvana "Chitra rachana" koja znači Nauka Slikarstva, Nauka Umetnosti. Ove su izgubljene na originalnom sanskritskom u Indiji, ali njihovi prevodi u tibetanskoj verziji, sačuvani su u Tibetu; Sve ove slike Thangka, skulptura u maslacu, skulptura biste, mandale, mandale u šarenom pesku, kompletno su nestale u Indji; ali su ove još očuvane u Tibetu bez ikakve deformacije, bez ikakvog iskrivljenja, u tačnom konformitetu sa naznačenjima iz rasprava, iz originalnih tekstova; one su još uvek dostupne, uključivši i descendenciju, usmeno prenošenje i objašnjenja aktualne imaginacije, sve je ovo još sačuvano u Tibetu. Prema tome, Tibet ima vrlo bogato kulturno i duhovno nasleđe, čvrsto povezano sa dobrbiti čovečanstva, baš u XXI-om veku.

Čovečanstvo ne može sebi dozvoliti da izgubi ovu duhovnu civilizaciju. To je nasleđe Indije koje je bilo sačuvano u Tibetu, a zajednička esencijalna tačka svih duhovnih nasleđa jeste ljubav i kompasija (samilost). Ukupni Budizam se  temelji na ljubavi, kompasiji i nenasilju. I smatram da su danas potrebne kultura i duhovnost čak više nego do sada; kao što su i drugi ispred mene zapravo naznačili u vezi sa problemima ljudi...