• AGEAC
  • Naša institucija
  • Corpus Gnosticum
  • Gnostička Antropologija
  • Gnoza smatra
  • Govore iztraživači
    • Muško – ženska priroda Boga
    • Osobno osvešćenje ili Samognoza
  • Naša predavanja
  • Naše adrese
  • Kongresi
• Samael Aun Weor
• Oscar Uzcategui
• Video

Osobno osvešćenje ili Samognoza

Dr Elaine Pagels uvodi nas posredstvom svog dela, Gnostička Jevanđelja, na terenu gnostičkih aspiracija ka blagodati osvešćenja, poklonjena čovečanstvu, iz davnih vremena, od strane Patrijarha, Poslanika, Profeta, Svetaca i čak i od Mesije, Isusa Hristosa, u svom govoru o Blagu (Matej, gl. 5). Da vidimo:

Gnostički Pokret je imao određene afinitete sa savremenim metodama izučavanja Bića, računajući na psihoterapijske tehnike. Kako Gnosticizam, tako i psihoterapija cene spoznaju i naročito samospoznaju koja je intimna percepcija. Poklapaju se sa činjenicom da, ako ova (samospoznaja) nje prisutna, osoba eksperimentiše (doživljava) senzaciju kao da je pod dejstvom impulsa koje ih ne shvaća. Valentin je izložio ovu stvar u obliku mita. Priča kako se svet rodio kada ga je mudrost, majka svih bića, izvadila iz svoje sopstvene patnje. Sva četiri elementa, koji po grčkim filozofima čine svet (zemlja, voda, vazduh i vatra) jesu konkretni oblici iskustava mudrosti: „Tako se zemlja pojavila iz sopstvene zbunjenosti, voda iz svog terora, vazduh preko ustanovnjenog bola; dok je vatra...neodvojiva (inerentna) od svih ovih elemenata...a ignorancija skrivena u ovim patnjama.“

Na ovaj se način svet rodio iz patnje (grčka reč pathos prevodi se kao patnja i znači takođe biti pasivan primalac iskustva i ne kao inicijator). Valentin, ili jedan od njegovih naslednika, priča drugačiju verziju mita u Jevanđelju Istine: „Ignorancija...je proizvela  uznemirenost (anksioznost) i teror. I uznemirenost se očvrsnula kao magla tako da je niko nije mogao videti. Iz ovog razloga greška je moćna...Većina ljudi, dakle, žive u zaboravu ili, da se savremeno izrazimo, u nesvesti. Budući nesvestan u svom sopstvenom biću, gubi korenove.” Jevanđelje Istine okvalifikuje na sličan način postojanje košmara. Oni koji u njemu žive iskustvuju teror i konfuziju i nestabilnost i neveru i podelu, videvši se tako uhvaćeni u mnoštvu iluzija. Tako dakle, nakon pasosa kojeg čitaoci nazivaju parabola košmara, žive                                                                                                               

kao kad su u dubokom snu i doživljavu mutne snove. Ili postoji neko mesto prema kojem beže, ili nemoćni, dolaze da proganjaju druge, ili zadavaju udarce, ili ih oni primaju, ili su pali sa visokih mesta, ili se udaljavaju u vazduhu iako nemaju krila. Ponovo, ponekad je kao kad bi ljudi bili usmrćeni, čak iako nema nikoga da ih proganja, ili oni sami ubijaju svoje komšije, znači da su se okrvavili. Kada se svi ovi koji prolaze kroz ta mesta bude, nevide ništa. Tako se događa sa onima koji nisu odstranili ignoranciju od njih samih kao san, ostavljajući svoja dela nazad u noći...To je način na koji su svi delovali, kao kad bi spavali u momentu kada je bila prisutna ignorancija. I ovo je način na koji su došli do saznanja, kao kad bi se probudili.

Gnostičari su govorili da takva osoba doživljava deficijentnost (suprotno zadovoljstvu). Zato što nezadovoljstvo stoji u ignoranciji: „Kao nečija ignorancija, kad stiže da poseduje saznanje, ignorancija se sama ispari; isto tako nestane tama kada se pojavi svetlost, takođe se nezadovoljstvo ispari kad se pojavi zadovoljstvo. Ignorancija neke osobe je neki oblik samouništavanja. Po Dijalogu Spasitelja, ko ne poznaje elemente Univerzuma ili sobstvene, sledi mu uništenje:

Ako neko lice ne razume kako se rodila vatra, ona ce ga ispeći, zato što ne pozanje njen koren. Ako neko lice ne razume prvenstveno vodu, ne zna ništa...Ako neko ne razume kako se rodio vetar koji duva, biće ponešen od njega. Ako neka osoba ne razume kako se rodilo telo kojeg nosi, propašće sa njim...Bilo ko ne poznaje kako se pojavio, neće razumeti kako će otići...

Kako i gde treba da traži saznanje samoga sebe? Mnogi gnostičari prihvaćaju drugi važan uslov sa psihoterapijom. I jedni i drugi se slažu da se unutar psihe nalazi potencijal za oslobađanje ili uništavanje. Mali broj  psihijatra ne bi se složio sa  rečima koje se smatraju Isusovim u Jevanđelju po Tomi:

Ako izbaciš ono što je u tvojoj unutrašnjosti, ono što izbaciš će te spasiti. Ako ne izbaciš ono što je u tvojoj unutrašnjosti, ono što ne izbaciš će te uništiti.

Takva percepcija postepeno otkriva, ako se uloži napor: prepoznaj ono što je ispred tvojih očiju i ono što je okultno (skriveno) biće ti otkriveno. Oni gnostičari su priznavali da u potrazi za Gnozom osoba je ostavljena u tom solitarnom, teškom procesu, zato što se osoba bori sa unutrašnjim otporom. Ovaj otpor su u Gnozi karakterisali kao želju za spavanjem ili opijanjem, odnosno da se ostane u nesvesti. Zbog toga je Isus (koji na drugom mestu kaže: JA SAM SPOZNAJA ISTINE) rekao da kada je došao u svet:

Našao sam ih sve pijane, nijednog nisam našao žednog. I moja duša se rastužila prema sinovima ljudi, jer su slepi u svojim srcima i ne vide; jer su goli došli na ovaj svet i goli očekuju da odu iz ovog sveta. Ali trenutno su pijani.

Jevanđelje po Tomi takođe upozorava da otkrivanje samoga sebe povlači za sobom unutrašnju konfuziju:

Isus je rekao: da onaj koji traži nastavlja da traži dok ne nađe. Kad nađe, biva mutan (uzbuđen). Kada se uzbudi, ostaće začuđen i vladače preko svih stvari.

Auto Gnoza, ili SAMOGNOSTIČKO PREPOZNAVANJE BIĆA, uručivanje izvora Antropologije pneume ili duha, proizilazi kao nešto odlučujuće Spasonosno (Salvator).

Poznavanjem samoga sebe znači da si stigao do identifikacije sa svojim sopstvenim Božanskim Bićem.

Da se neko zna identičan sa sobstvenom Pneumom ili Duhom, da neposredno eksperimentiše identifikaciju između poznatog i kognitivnog (potencijalno poznatog) jeste ono što možemo i trebamo da definišemo kao auto Gnoza.

Na vidan način, ovo izvanredno otkrovenje nas poziva da umiremo u nama samim, kako bi se BIĆE u nama manifestovalo (izražavalo).

Na suprotan način, udaljavati se od Bića, nastavljati sa Ego-om u Jeresu Odvajanja (otuđivanja), znači osuditi se na Dubinsku Involuciju u Paklenim (infernalnim) Svetovima.

Ovo očito razmišljanje nas vodi ka temi-gnostički „Slobodan Izbor”. Nema sumnje, ozbiljan gnostičar je odabranik posteriteta.

Gnostičko iskustvo dozvoljava iskrenom devotanu da ume i da se integralno  Autorealizira (Samousavrši).

Neka se razume da je Autorealizacija harmonično razvijanje svih čovečijih beskonačnih mogućnosti.

Nije reč o intelektualnim kapriciozno raspodeljenim podacima, ni o čistio nesupstancijalnim razgovorima, dvosmislenim diskusijama.

Sve ono što kažemo u ovim paragrafima, naka se sprovede kao autentično iskustvo, doživljavano, realno (stvarno).

U gnostičkim strujama ne postoji dogma ortodoksnog predodređivanja koja nas na žalostan način zatvara u tesnoj koncepciji Antropomorfnog Božanstva.

SAMO SPOZNAJA Bića je nad-racionalni potez koji od njega zavisi, i koji nema nikakve veze sa intelektualizmom.

Postojaća provalija između Bića i Ja je nepremostiva i zbog toga se Pneuma, Duh prepoznaje i ovo prepoznavanje je za nj autonomni čin, jer je subjektivan razum „intelektualnog sisavca” nedovoljan, neefikasan i strašno siromašan.

Samo Spoznaja, Samo Gnoza, uključuje uništavanje Ego-a (Ja) kao preliminaran, hitan i neodložan rad.

Ja, Ego, je sastavljen od zbira i razlika subjektivnih elemenata, nehumanih, životinskih koji, bez komentara, imaju svoj početak i svoj kraj.

Esencija ili Savest, zatvorena, učaorena, udubljena u raznim elementima koji sačinjavju "Ja Sam", Ego, nažalost se odvija na bolan način u skladu sa svojom uslovljenošću.

Otapajući Ego, Esencija - Savest se budi,  osvetljava se, oslobađa se i onda, kao posledica ili korolar, pojavljuje se SAMOSPOZNAJA, SAMOGNOZA.

Nesumnjivo, pravo otkrovenje ima svoje neoborive, nesuzbijajuće osnove, u Auto Gnozi.

Gnostičko otkrovenje uvek je trenutno, neposredno, intuitivno; korenito isključuje intelektualne operacije subjektivne vrste, nema veze sa eksperimentima i skupom podataka koji se zasnivaju na čulima (sanzacijama).

Inteligencija ili NOUS, u svom Gnoseološkom smislu, sigurno će moći da se koristi kao osnova Osvešćenog razumevanja, totalno se negira propadanje u praznom intelektualizmu.

Proizilaze vidljivo i evidentno ontološke, pneumske ili duhovne karakteristike  Nous-a (Inteligencije).

U ime Istine, zvanično deklarišem, da je Biće jedino Realno postojanje, izuzetno božanstveno, neopisivo i pred kojim, ovaj kojeg nazivamo Ja, Ego, Ja Sam, Sam Sebe, čista je spoljašnja tmina, plač i škripa zubiju.(Izvod iz dela Tajna Doktrina iz Anahuak-a, pogl. Gnostička Antropologija).

Svaka senzacija  je elementarna promena u psihičkom stanju. Postoje senzacije u svakoj od Šest osnovnih dimenzija prirode i čoveka, sve ove su praćene elementarnim promenama psihe.

Doživljavane senzacije ostave uvek jednu prazninu u našoj memoriji. Imamo dve vrste memorije: duhovnu i životinjsku. Prva čuva sećanja eksperimentisane sezacije u Višim Dimenzijama Prostora. Druga pamti fizičke senzacije. Sećanja senzacija predstavlaju percepcije.

Svaka fizička ili psihička percepcija jeste, stvarno, sećanje neke senzacije.

Sećanja senzacija se organizuju u grupama koje se udružuju ili razdružuju, privlaču se ili odbijaju.

Senzacije se bipolarizuju u dve savršeno definisane struje. Prva se potčinjava karakteru senzacija. Druga podleže vremenu recepcije (prijem) senzacija.

Ukupna suma raznih transformisanih senzacija za istu svrhu, projektuje se spoljno kao objekat (stvar). Onda, kažemo: ovo stablo je zeleno, visoko, nisko, ima prijatan miris, neprijatan itd. Kada je percepcija u Astralnom ili Mentalnom svetu kažemo: ovaj objekat ili subjekat ima sledeće kvalitete, sledeće boje itd. U poslednjem slučaju ukupna suma senzacija je unutršnja, pripada Četvrtoj, Petoj, Šestoj dimenziji, itd. Fizičke percepcije ih vidimo fizičkim aparatom i one psihičke, sa psihičkim aparatom. Kako imamo fizička čula za percepciju, isto tako imamo psihička čula za percepciju. Svaki koji sledi put inicijacije treba da razvije u sebi ova psihička čula.

Koncepti se uvek stvaraju sa sećanjima percepcija. Tako, koncepti objavljeni od strane Adepta osnivača religija rezultat su transcendentalnih sećanja njihovih psihičkih percepcija.

Stvaranje percepcija vodi prema stvaranju reči i ka pojavljivanju govornog jezika. Stvaranje unutrašnjih percepcija vodi ka formiranju mantričkog jezika i ka pojavi Zlatnog Jezika na kojem govore Adepti i Anđeli.

Nemoguće je postojanje govornog jezika ako nema koncepata, i nema koncepata ako nema percepcija. Oni koji lansiraju koncepte o Unutrašnjim Svetovima iako nikada nisu primili percecije, obično, falsifikuju stvarnost, čak i onda kada imaju dobre namere.

Na elementarnim nivoima psihičkog života puno senzacija se izražavaju kroz viku, ciku, galamu itd. koje otkrivaju radost ili teror, zadovoljstvo ili bol. Ovo se dešava u fizičkom svetu ali i u Unutrašnjim svetovima.

Pojava govornog jezika predstavlja neku promenu u Savesti. Tako, kada učenik (gnostički) počinje da govori na Kosmičkom Jeziku, napravio je promenu u svojoj Savesti. Samo Univerzalna vatra zmije i rastapanje reinkarnirujućeg Ja (Ego) može proizvesti ovakvu promenu.

Koncept i reč su jedna te ista supstanca. Koncept je unutrašnji i reč je spoljna. Ovaj proces je sličan na svim nivoima Savesti i u svim dimenzijama Prostora. Ideje su samo apstraktni koncepti. Ideje su najveći koncepti i pripaduju svetu Duhovnih arhetipova. Sve postojaće stvari u fizičkom svetu jesu kopije ovih Arhetipova. Za vreme Samadhi-a Inicijat može posetiti u astralnim ili superastralnim putovanjima Svet Duhonih Arhetipova.

Mistička sadržina transcendentalnih senzacija i emocija ne može se izraziti običnim govorom. Reči mogu samo da sugerišu, da naznače. Istinito, samo Regalna (Kraljevska) umetnost Prirode može definisati ove superlativne i trnscendentalne emocije. U svakoj serpentinskoj (zmijanskoj) civilizaciji bila je poznata regalna umetnost. Piramide iz Egipta i Meksika, milenijumska Sfinga, stari monoliti, sakralni hijeroglifi, skulpture Bogova itd, arhajička su svedočanstva Regalne umetnosti koja govori (se obraća) samo Savesti i sluhu Inicijata. Inicijat uči ovu Regalnu Umetnost  za vreme mističke Ekstaze.

Prostor, sa svojim osobinama, vid (oblik) je naše osetljive recepcije. Ovo se proverava kada, razvijanjem čakri, stižemo da imamo percepciju celog Prostora u tetradimenzionalnom obliku, umesto tridimenzionalnog oblika, sa kojim smo bili naviknuti pre.

Karakteristike sveta se menjaju kada se menja psihički aparat. Razvijanjem čakri čini da se menja svet za inicijata. Sa razvijanjem čakri izbacujemo iz naše pameti  subjektivne elemente percepcija. Subjektivno je ono što nije stvarno (realno). Objektivno je Duhovno, Realno.

Sa buđenjem čakri, pomoću unutrašnje discipline, pojavljuje se razvitak psihičkih karakteristika. Novine na psihičkoj teritoriji skrivaju promene koje se u isto vreme procesuju u percepciji fizičkog sveta. Oseća se novina, ali Inicijat nije u sposobnosti da logično definiše i na aksiomatski način naučnu razliku između starog i novog. Rezultat takve nesposobnosti je nedostatak savršene konceptualne ravnoteže. Neophodno je dakle, da se osvoji konceptualna ravnoteža kako bi doktrinarno izlaganje Inicijata moglo da izvrši tačno svoj zadatak.

Pravi cilj ezoteričke discipline je Izmeniti Savest.
Treba nam Kosmička Savest. Ova je čulo Savesti Kosmosa; ova je život i red Univerzuma.

Kosmička Savest dovodi do postojanja nove vrste intelektualizma: Osvešćenu (ili Osvtljenu) Inteligenciju. Ova sposobnost je jedna od karakteristika Nadčoveka. Postoje tri vrste Savesti. Prva: jednostavna Savest; druga: individualna Samosavest; treća: kosmička Savest. Prvu imaju životinje. Drugu intelektualna životinja zvana čovek. Treću je imaju Bogovi.

Najznačajnija karakeristika osoba spremnih da prime kosmičku savest je ta, da oni vide svet kao Maya (Iluzija). Oni predosećaju da je svet, tako kako ga vide ljudi, samo iluzija i traže Veliku Realnost, duhovnu, istinu, ono što je onostrano iluziji. Da bi se rodila Kosmička Savest potrebno je da se čovek u potpunosti posveti duhovnom, unatrašnjem. 

...da li je dužnost ili ne spasenje božanskog Spasitelja, spasilačka gnoza dozvoljava duši da vidi kraj svoga ropstva tami: moći će se dizati, iz neba u nebo, sve do Svetlosti čiji je deo biola u svom poreklu. Gnoza jeste reminiscentna: podseća odabranog na njegovo prvobitno stanje i učiniće da ponovo zaradi svoje supramaterijalno i supratemporalno stanje.

Ako si napravljen od života i svetlosti, zapažaš da je to tvoja priroda, vratićeš se životu i svetlosti.

Besmrtni ste na samom početku, stvorenje ste večitog života, i želite da delite smrt da bi je potrošili, i da bi je otopili, i da smrt umire u vama i za vas. Zato što, kad otopite Kosmos, a da ne otopite sami sebe, dominirati ćete kreaciju i celu korupciju.

Čovek koji primi svetlost „odvoji” od njega mračne nagone sa kojima je bio pomešan.

Gnoza jeste spoznaja puta ka visini i sredstava za upotrebu da bi ga sledili (put). Ali, čovek može stići do njega samo ako vidi da je on sam, ceo svet, u minijaturi; čovek je mikrokosmos gde se pojavljuju sve sile i supstance makrokosmosa; sastoji se od materije, ali takođe sadrži Logosa, živog Božanskog Duha koji vlada nad svim višim oblastima Kosmosa.

Jedan od najkarakterističnih mitova gnoze jeste uzdizanje duše kroz planetarne sfere: gnosticizam razvija, kroz različite oblike, temu uzdizanja osvešćenog čoveka (ili u duhu, za vreme ovog života , ili posle smrti) prema svojoj prvobitnoj domovini. Gnostičar jeste uvek čovek koji želi da se izbavi od fatalnosti zemaljskog sveta i da povrati svetlosno stanje koje je posedovao pre pada.

Posredstvom spoznaje, gnostičaru se otvara put u inferiornim svetovima da bi stigao u kraljevstvu svetlosti, sve do najvišeg Božanstva.

Iako hrišćanski Gnosticizam uvlači ideju istorijskog spasenja, ovo spasenje je ustvari koren egzistencije i istorije: čestice svetlosti zatočene u kosmosu biće oslobođene iz svog zatvora, sudbina čoveka je esencijalno povezana zajedno sa svetskom. Duhovni ili pneumski (pneuma, grčki duh) poseduju svetlosnu iskru koja dolazi odozgo; potrebno je da budu spašeni, zato što duhovni element koji se u njima nalazi, mora da se silom sjedini sa svojim nebeskim poreklom.

Blago vama koji ste okrivljeni i necenjeni zbog ljubavi koju je Bog u vama ostavio. Blago vama koji plačete i koji ste tužni..., jer će te biti oslobođeni od svih lanaca i nećete biti više u mesu, već cete izaći iz lanaca zaborava ovog života, bićete izabrani i naći ćete odmor, a zbunjenost i plač ostaće mimo vas.

Moja Rasa proizilazi iz Preegzistencije, i vratiću se mestu odakle dolazim. (zbori valentinski aforizam)

Izabrani stvaraju božansku rasu:

I oni koj su dostojni misterija, koji žive u Neizražajnom...,   jesu...   članovi Neizražajnog.

Oni koji me vide mogu biti samo začuđeni. Jer sam iz druge rase.

Naravno Otac istine se setio mene. I izbavio me je u početku.

Svaki od „savršenih” ima sudbinu da se na kraju inkarnira u samu Isusovu osobu:

On je u meni i ja sam u njemu.

Spasenje „savršenog” bića dešava se skoro na automatski način:

Nije delo to koje čini ulazak u Pleromi, već seme poslato odande kao dete koje postaje savršeno ovde.

Postoje dve rase ljudi: oni koji znaju i oni koji su udubljeni u ignoranciju. Samo „oni duhovni”, opremljeni prirodnim srodstvom sa višim svetom, mogu da oslobode od njihove smrti sve delove nevidljivog sveta i da prođu slobodni kroz sva „vela” i sva „vrata”. A oni materijalni, „slabački”, imaju tako duboki afinitet sa mračnim svetom, da ne mogu iz njega izaći.

Pored ovih duhovnih – predodređenih da se pretvore u anđele, arhangele, bogove i kraljeve u transcendentalnom svetu i slabačke– koji nemogu biti spašeni, u principu, jer su duboko ukorenjeni u materiju, neke od gnoza (valentinska, na primer) uvode i treću klasu ljudi, one psihičke, one koji dominiraju intermedijarni princip: dotirani su sa slobodnim arbitrom i mogu stići do spasenja praksom-služeći se pravosuđem.

Ali je potrebno da kažemo da su većina gnostičara optimisti u vezi sa spašavanjem duša: sudbina ljudi, onih slabačkih, je očajna samo za ovu inkarnaciju; i ništa ne sprečava „slabačkog” da se transformiše u „psihičkog”, i čak i do „duhovnog”, u jednoj od budućih zemaljskih egzistencija. U glavnom, gnostičari veruju u reinkarnaciju..

gore